Digitalna prošlost – 3D rekonstrukcija Vršačkog zamka

Autori: Monika Milosavljević i Nikola Stepković

3D rekonstrukcija Vršačkog zamka

Zašto nam je danas potrebna digitalna prošlost? Pre svega zato što virtualne realnosti predstavljaju jedan od najboljih načina za komunikaciju arheologije sa ostatkom sveta. Kada su zaključci doneti unutar arheološke zajednice saopšteni u formi koja lako utiče na imaginaciju, izaziva pažnju i zainteresovanost kod neprofesionalne publike, onda su postavljeni dobri temelji za svrhovitu delatnost arheologa. Međutim, pojednostavljeno je shvatanje koje podrazumeva da je prevođenje iz teksta u digitalne slike neutralan proces i da prisustvo mašina doprinosi  stručnosti. Podjednako kao i skice prvih antikvara, digitalna animacija je interpretacija arheološkog zapisa. Da bi se premostila raselina koja postoji između „podataka“ i rekonstrukcije, potrebna su jasna teorijsko-metodološka određenja.

U tom smislu, ni odabir alata za prezentaciju arheološkog nasleđa ne može biti slučajan ili nasumičan. Iz perspektive Done Haravej (Donna Haraway), svi smo danas kiborzi, kibernetski organizmi, hibridi mašine i organizma, tvorevine društvene stvarnosti i fikcije. U „Manifestu za kiborge“ (A Cyborg Manifesto) ona ukazuje da perspektiva koju nudi urušava ili podstiče urušavanje granica koje su važne u tradiciji „zapadne“ nauke – između prirode i kulture, između životinjsko-ljudskog (organizma) i mašine, između fizičkog i nefizičkog. Upravo ta granična linija između fizičkog i nefizičkog koja nam je danas sasvim neprecizna otvara mogućnost da srednjovekovnu prošlost Vršačkog zamka (podjednako kao i druge prošlosti) desakralizujemo kroz digitalne tehnologije. Sa druge strane, digitalne tehnologije čine stereotipe vrlo eksplicitnim, pa time dostupnijim za kritiku.

Prevazilaženje neosnovanog i uvreženog može se postići karikaturalnošću, podjednako koliko i drugim vidom saopštenja. Taj iskaz može biti manje formalan i manje akademski zastrašujuć, ali ne i manje argumentovan. Snaga digitalne rekonstrukcije leži u tome što je digitalno mesto heterotopija, podobno za rekonstrukcije i dekonstrukcije u isto vreme. Heterotpija ima moć da na jednom stvarnom mestu sučeli više prostora, više razmeštaja koja su međusobno nespojiva. To su mesta bez mesta, koja imaju ulogu da stvore prostor privida i podstiču preispitivanje.
Odnosno, naša je dužnost da na najadekvatniji mogući način profesionalno učestvujemo u hiperrealnosti, jer će, u suprotnom, velike potencijale ovog prostora zauzeti pseudonaučnici.

Rekonstrukcija Vršačkog zamka koja živi u virtuelnom prostoru je jedna od posledica ove studije: https://dl.dropbox.com/u/16932337/Vrsac_WEB2/Vrsac_WEB.html

Ona nije načinjena da bi bila idealna, koherentna, privlačna iz perspektive autora, već da podstiče promišljanje o načinu na koji arheolozi dolaze do saznanja i o dometima do kojih uopšte teže da stignu. Marin Brmbolić je u studiji “Vršački zamak” iz 2009. godine ponudio idealnu rekonstrukciju zamka u vidu grafičkog prikaza, a argumentacija iz koje je ona izvedena se može pratiti u tekstu knjige.

[nggallery id=5]