Arheologija raspeća

Danas kada se spominje raspeće prva asocijacija većine ljudi jeste Hristos. Međutim Isus i dva razbojnika nisu bili jedini osuđeni na ovakvu kaznu. Ovaj kratki članak dotaći će pitanja koja nam najčešće padaju na pamet kada razmišljamo o raspeću. Šta je to raspeće? Od kad postoji? Ko ga je sve primenjivao? Da li postoje arheološki dokazi za ovu vrstu kazne?

Raspeće ili razapinjanje predstavljalo je surovu formu pogubljenja koja se uglavnom sprovodila nad robovima i pobunjenicima. Osim samog pogubljenja, razapinjanje je imalo za cilj  mučenje (koje je moglo trajati po nekoliko dana) i poniženje onog nad kim se vršila ova surova kazna. O postojanju ove kazne saznajemo najpre iz istorijskih izvora. Prvi put se ovakav način kažnjavanja pominje u vezi sa persijskim vladarom Darijem I oko 519. godine p.H. gde se kaže da je po njegovom naređenju raspeto 3 hiljade političkih protivnika u Vavilonu.

Postoji mogućnost da je razapinjanje u Persiji nastalo pod uticajem asirskog običaja nabijanja neprijatelja na kolac.

Kao metod ubijanja koristio se i kasnije za vreme carstva Aleksandra Makedonskog. Zabeleženo je da je Aleksandar Makedonski razapeo 2 hiljade ljudi koji su preživeli njegovu opsadu grada Tira. Masovna razapinjanja nisu bila strana ni u Rimskom carstvu. Poznato je da je 71. godine p.H. duž Apijskog puta raspeto 6 hiljada Spartakovih sledbenika. U Rimskom carstvu na ovu kaznu bili su osuđivani uglavnom ljudi sa dna društvene lestvice dok su punopravni građani i slobodni ljudi uglavnom bili bez brige da će ih snaći ovakva kazna. Dekapitacija odnosno odsecanje glave bilo je uobičajenije kažnjavanje onih koji zasluže smrtnu kaznu. Najpoznatiji izvori o razapinjanju su svakako spisi Novog zaveta napisani nekoliko decenija nakon raspeća Hrista. Osim njih, o razapinjanju su pisali i Origen, Ciceron, Seneka, Plutarh i dr. Jevrejski istoričar Josif Flavije piše da se u Palestini ovaj način kažnjavanja primenjuje tek od helenističkih vremena kada je seleukidski vladar Antioh IV Epifan razapinjao one Jevreje koji su se odupirali helenizaciji.
Osim istorijskih dokaza ovaj metod kažnjavanja dokazan je i arheološki.
U junu 1968. godine, radeći severno od Jerusalima buldozeri su slučajno oštetili grobove datovane u period od I v.p.H do kraja I v.n.H. Zadatka da arheološki istraži ove grobove prihvatio se grčki arheolog Vasilius Tzaferis. Otkriveno je pet grobova (ossuariuma) sa skeletnim ostacima pokojnika. U jednom od ovih grobova pronađene su kosti mladića preminulog u kasnim dvadesetim godinama života koji je bio raspet otprilike u Hristovo vreme. Dokaz za njegovo raspeće predstavljali su polomljene kosti noge (što se često radilo da bi se ubrzala smrt osuđenicima na krstu) kao i to da se u petnoj kosti (calcaneus) još uvek nalazio ekser. Ekser je bio dužine 11.4 cm i bio je zakrivljen pri vrhu, što je verovatno i bio razlog da ne bude izvađen jer su Rimljani imali običaj da vade eksere nakon smrti raspetog budući da je gvožđe bilo skupo. Između glave eksera i kosti pete očuvano je čak i malo parče drveta.

Na osnovu natpisa na grobnici znamo da se mladić zvao Yohanan Ben Ha’galgol.
U članku objavljenom 1985. godine u magazinu Biblical Archaeology Review, V. Tziferis iznosi svoje zaključke o razapinjanju osuđenika u Hristovo vreme:
Krajem I veka p.H Rimljani su usvojili razapinjanje kao zvaničnu kaznu za ne-rimljane koji počine određene vrste prestupa. U početku ovaj metod bio je pre vrsta poniženja i mučenja nego pogubljenje. Tokom ovog ranog perioda, drvena greda poznata kao furca ili patibulum stavljana je na vrat osuđenika i vezivana za njegove ruke. Ovako, osuđenik prolazi kroz grad do mesta izvršenja presude gde se nalazi vertikalna greda pričvršćena za zemlju. Osuđenik koji je već vezan za jednu gredu, zajedno sa njom se pričvršćuje za vertikalnu gredu i tako se formira oblik krsta. U zavisnosti od težine zločina osuđenik je mogao biti vezan ili prikovan za krst. Zakivanje ekserima radilo se samo najtežim zločincima. U slučaju da se osuđenik kažnjava i zakivanjem eksera u ekstremitete, prvo se zakivaju ekseri kroz ruke (malo ispod šaka) na dva kraja poprečne grede a zatim se taj deo pričvršćuje za vertikalnu gredu za koju se zakucavaju stopala. Da bi produžili agoniju osuđenika na vertikalnu gredu se dodavala još jedna poprečna greda, poznata kao sedile, koja je omogućavala potporu osuđeniku. Ovo takođe objašnjava i latinski izraz koji se prevodi sa “sedeti na krstu” umesto očekivanog “visiti”.
Način raspeća Yohanana rekonstruisan je na tri moguća načina.


Način prikazan na trećoj slici čini se najverovatnijim. Naravno, nisu svi osuđenici razapinjani na ovaj način a to potvrđuje i Josif Flavije koji kaže da su Rimljani razapinjali osuđenike na različite načine.
U prilog ovakvog načina raspeća govori i grafit iz nešto kasnijeg perioda prikazan na slici ispod.

Ovde je prikazan raspeti čovek sa glavom magarca a ispod je urezano “Aleksamenos slavi svog boga”. Iako ne možemo sa sigurnošću govoriti da je ovaj grafit uperen protiv hrišćana, zahvaljujući Tertulijanu , koji je to napisao, znamo da su se hrišćanima rugali i na ovakav način.

Poprečna greda mogla je biti postavljena na sam vrh vertikalne grede formirajući tako slovo T ili je mogla biti postavljena nešto niže formirajući klasičan krst. U Isusovom slučaju verovatniji je ovaj drugi način jer se u izveštajima o raspeću pominje i tabla sa natpisom prikovana iznad njegove glave.

Nije sigurno od kada su sami hrišćani počeli da predstavljaju raspetog Hrista u svojoj ikonografiji. Iako ima naznaka da je raspeće bio važan simbol od samog početka i prvih zajednica, najstarije očuvane prikaze raspeća imamo iz 5 veka. To su predstava na bronzanim vratima crkve Sv. Sabine u Rimu i jedan kovčežić od slonovače koje se danas čuva u Britanskom muzeju.

U Rimskom carstvu se ovakav vid kažnjavanja koristio sve dok ga nije ukinuo car Konstantin 337. godine upravo u znak poštovanja prema najpoznatijem čoveku koji je pogubljen na ovaj način – Isusu Hristosu.